Od kada znam za sebe znam i za pse. Uvek smo u porodici imali bar jednog psa. Najčešće su to bili šarplaninci. U jednom periodu moja porodica se bavila odgojem šarplaninaca. Imali smo izuzetne primerke te rase, a najtrofejnija je bila kuja Goga Vujanska koja je bila šampion tadašnje Jugoslavije. Kada je otac umro odgoj šarplaninaca je prekinut, ali ljubav prema psima je postala još jača. Život ide svojim tokovima i ja sam osnovala svoju porodicu. Suprug, ćerke i ja smo živeli u stanu i nije bilo moguće imati psa naročito velikog, a još manje ovčarskog psa kome treba prostor. Iz želje da i moja deca odrastaju uz tu divnu ljubav, kao što sam i ja, odlučili smo se da uzmemo psa. Trebalo je odabrati rasu, a to nije bio nimalo lak zadatak. Pola godine je trajalo učenje i upoznavanje malih rasa i traženje ko bi bio najidelaniji za život u stanu, za naš tempo života, za mnogobrojne dečije alergije. Slika se polako izkristalisala i izbor je pao na pudlu. Što sam više učila o njima i što sam više saznavala to sam bila sigurnija da je to pravi izbor za nas. Još jedan ne manje važan razlog za nabavku psa je bio i to što je naša mladja ćerka imala problem sa govorom. Sa pune tri godine imala je jako mali fond reči. Preporuka logopeda je bila da nabavimo ljubimca, a šta drugo nego pudlu.

Ono što se ponavljalo u svakom razgovoru bilo sa odgaivačima ove divne rase, bilo sa vlasnicima ljubimaca bila je jedna rečenica ,, Jednom pudla, uvek pudla,, Tada nisam shvatala težinu ovih reči, ali danas posle 8 godina života sa pudlama to je prvo što kažem svim budućim vlasnicima ove pasmine. Ono što sa ponosom mogu da dodam je i da svoj život delim ,,pre pudli,, i ,,sad,,. Pudla ne može nikog ostaviti ravnodušnim. Ne možete da je ne volite. Ako postoji neka rasa koja će i najtvrdje srce omekšati onda je to ona.